А у
земан лажног цар Шћепана,
Под
Комове бјеше поп Катана,
Стожер
који окупљаше рају,
Климентима
земљу да не дају,
Дочека
их мушки прсимице,
И
проћера преко Злоречице,
Вула је трећи од пет синова
кнеза Милутина Раичевића и предак, односно родоначелник овог братства. Тако се
ово братство назвало по њему, а настало је око 1750. године. Првим Вулићима
првобитна насеобина била је Пренцаш у засеоку Осретку божићком. Тај предио су и
тада насељавали искључиво Ковачевићи, да би касније настало мијешање са
братственицима гране Миомановића. И данас су на Пренцашу доминантни Вулићи.
Први Вулић, који је се
породично покренуо из села, био је Јанко Тошков. То је учинио највише због
пренасељености која је почела да пригушује живот у селу. Покренуо се к планини
и окућио на сеоским припланинским пасиштима у Доњим Крајиштима, на изворишту
Десне Ријеке. За њим су се на исти начин покренули и још неки њихови
братственици и основали ново насеље Крајишта, као засеок села Божића. Послије
њих из села се покренуо и Радован Тошков и населио се у Д. Ржаницу у Хасу. Ове су
селидбе учињене некако средином 19. вијека. То је у беранском крају било
вријеме када су ту Срби тешко живјели, превише су били притискивани од турских
зулума сваке врсте. Зато је данас тешко разумјети: шта је ове руководило да
остављају мирне средине и упадају у турске осињаче у Хасу. На то нема правих
одговора, сем претпоставке да су живјели у нади о наиласку бољих времена, која
су заиста и наступила.
По устаљивању Вулића у
Крајиштима, као мирној средини народног живљења, трвења и противрјечности
нијесу заобишле ни тамошње Вулиће. Око нечег су се спорили комшије Божићани,
Петар Тошков и Јован Масловарић. То није било ни довршено, а догодило се да
Арнаути у Врмоши убију Јована. То убиство је посебно тешко пало Петру и он је
наумио да пође у Врмошу и освети Јована. То је, изгледа, неко проказао и
Арнаутима пође за руком да Петра намаме и на превару га убију, баш као и
Јована. Ово је примјер људске широкогрудости и снаге праштања, при чему су
занемарени себичност и уски комшијски интереси, а надвладала је снага
солидарности и потребе за јединством српства.
Оне касније ситније селидбе
имале су карактер више појединачног помјерања, него што су биле израз
масовнијих покретања. Тако су чинили појединци, обично школовани људи и жене,
послије завршене школе. Ако су једном напустили завичај и родни дом, назад се
нијесу враћали.
Они Вулићи из Крајишта,
пошто су се ту усталили и значајно повећали, остали су још дуго у најтјешњим
везама са рођацима у селу и са Божићанима и околним селима. Још дуго су своје
мртве сносили и сахрањивали на сеоском гробљу на Питомачи. Касније су се
постепено осамостаљивали и одвајали. Кад су били ратови и борбе штитили су са својим Крајишким водом у састав Коњушке чете. Послије су
потпали под коњушку кметију и најпослије су с њима шире срасли а према Божићу
су им олабавиле традиционалне везе.
Свуда гдје су живјели Вулићи су били врсни ратници, храбри и стамени, изузетне пушконоше, истрајни граничари и необуздани
борци за српство и православље. Стално су пазили на дугу традицију попова
Ковачевића, кнезова Раичевића и Катанића и војвода и очували су братственичку
част, лични понос и достојанство. Вулићи као уже братство нетипични су за
главарске дужности међу Божићанима.
Имали су запажених братственика, као:
Новића Милутинова, Раича Петрова, Тошка Јанкова и друге.
У ратовима су погинули:
Васо и Алекса Вукови, Зарија Милићев и Вучеља Блажов.
Знали су и хтјели да бране
частољубље, слободу и достојанство, у име српства и православља.
У помињаној братственичкој шеми Катанића ауторства Катанић- Новичић,
закључује се да нијесу унесени сви мушки
братственици. Због тога су у Њој упадљиве нелогичности, које су очигледне
грешке аутора. На примјер: Марко (р.1893.године) и Петар-Пеко (р.1896. године)
Милоњини синови, затим Никола, Радоња, Милисав, Љубо Илијини, Богдан, Тодор,
Радосав и Радисав Арсови - генерацијски су приказани као нараштај рођених око и
послије 1840. године, а то је генерацијски низ њихових очева. До овога је могло
доћи ако је био испуштен неки од предака, непосредно испред њих или негдје још раније. Сваком је познато да су поменуте личности припадници
генерације рођених 1870. године и касније. Због овога је било превише неприлика
и никако ово братство није могло да се прикаже по устаљеним шемама осталих
братстава, па смо се одлучили да препишемо шему по Катанић-Новичић, са
иновацијама неколицине из млаћих генерација у 20. вијеку.
Једним дијелом и у једном времену Вулића је било у Пећи и по
Метохији. Не зна се да ли их и сада тамо има. Једна породица је насељена и
значајно размножена у Савином Селу и по Војводини.
( Сви ови подаци као
и родослов преузети су из књиге „ВАСОЈЕВИЋКО СЕЛО БОЖИЋЕ И БОЖИЋАНИ“ аутора Владимира
Дубака коју можете ОВДЕ преузети )
%2BVulic.jpg)
Родослов још није комплетан
Породично стабло ВУЛИЋА
Потомци од ПЕРО (ВУЛИН) ВУЛИЋ
Потомци од МИЛУТИН-ШАРО (ВУЛИН) ВУЛИЋ
Потомци од ЈАНКО-ЦИЛЕ (ВУЛИН) ВУЛИЋ
Родослов још није комплетан
